Sweden
Helsinki
Sankt Peterburg
Sr

 Mucanje – Psihološki uzroci i posledice

Autor: Jelena Gogić, psiholog | 20.8.2013.

 Psihološki faktori, naročito oni koji dolaze iz porodične sredine, imaju značajnu ulogu u nastanku mucanja kod dece. Sa druge strane, mucanje povratno deluje na psihički razvoj i može dovesti do niza teškoća u emotivnom i socijalnom funkcionisanju deteta.

 Mucanje predstavlja govorni poremećaj koji se odražava na tečnost u govoru. Javlja se češće kod dečaka (4%) nego kod devojčica (2%) i obično počinje pre desete godine života.

Kritični periodi za nastanak mucanja pored predškolskog jesu polazak u školu i period puberteta u kojem se značajno ređe pojavljuje. Zajedničko navedenim situacijama jeste povećan psihički pritisak na dete koji je izazvan odvajanjem od zaštićene porodične sredine i zahtevom da se prilagodi i dokaže pred vršnjacima i autoritetom, čijim je procenama dete izloženo.

Iskustvo iz prakse pokazuje da postoje dve vrste mucanja - primarno i sekundarno mucanje. Važno ih je razlikovati jer se javljaju u različitim životnim razdobljima i imaju različite simptome.

 Primarno mucanje

 Tokom predškolskog perioda, između druge i pete godine, dete počinje da usvaja jezik i gramatiča pravila, upotrebljava proširene i složene rečenice iako ih nije dovoljno savladalo, kao ni značenje mnogih reči. Stoga mnoga deca u ovom periodu ispoljavaju tzv. normalnu ili fiziološku disfluentnost u govoru (zamuckivanje, ponavljanje delova reči i sintagmi i sl.). Ova faza  može spontano da prođe i da dete uspostavi normalan ritam i tempo govora ili može da prethodi pravom mucanju. Kod primarnog mucanja dete ponavlja pojedinačne glasove ili slogove, ispoljava određenu napetost i nema svest o svom problemu.

 

 Iako je poreklo mucanja složeno i nedovoljno razjašnjeno, istraživanja svedoče o značaju međudejstva naslednih i sredinskih činilaca. Smatra se da stresogeni uticaji iz neposrednog okruženja mogu dovesti do pojave mucanja kod osetljive dece. Pre svega se misli na negativne psihološke činioce koji dolaze iz porodice deteta. Faktori porodice koji se dovode u vezu sa razvojem primarnog mucanja su jača emocionalna tenzija, nesigurna i hladna porodična atmosfera, nejasno izražavanje poruka i nezadovoljstvo u bračnom odnosu. Preterana strogost, često verbalno i fizičko kažnjavanje, agresivnost roditelja, svađe i sukobi, izazivaju kod deteta strah i potištenost čija posledica može biti i razvoja mucanja. Sa druge strane, porodica može negativno da utiče i tako što prezaštićuje dete, drži ga pod staklenim zvonom i ispunjava sve njegove želje. Deca iz ovakvih porodica doživljavaju snažan stres kada se suoče sa neprijatnostima i frustracijama koje nosi spoljašnji svet. Izvor pojačane napetosti i frustriranosti kod deteta mogu biti i prevelike ambicije i očekivanja roditelja koja nisu u skladu sa sposobnostima deteta.

 Sekundarno mucanje

 Kada smetnje u govoru postanu izraženije i dete postane svesno svojih govornih teškoća, govorimo o sekundarnom mucanju. Karakteriše ga opšta mišićna napetost i strah od govora koji se može ispoljiti u vidu promene pulsa, crvenila ili bledila. Dete oseća stalnu strepnju od procene njegovih vrednosti  što može dovesti do povlačenja i neraspoloženja, naročito kod adolescenata. Negativne reakcije okoline u vidu ismevanja, dete može doživeti kao odbacivanje što dovodi do nedostatka samopoštovanja i nesigurnosti u sebe. Subjektivan doživljaj poremećaja kao nedostatka takođe doprinosi razvoju negativne slike o sebi. Neka deca mogu povremeno ispoljavati tvrdoglavost i agresivnost kao reakciju na prisilno ispravljanje govora od strane odraslih.

 Značaj psiholoških faktora u nastanku mucanja se ne sme zanemariti. Dete koje je nesigurno i povučeno, a ispoljava povremenu disfluentnost u govoru, može razviti problem mucanja uz neadektan odnos porodice i socijalne sredine. Kada je svesno svog problema, okolina svojim negativnim reakcijama može povećati postojeću napetost kod osobe što pogoršava simptome mucanja i nepovoljno utiče na unutrašnji i društveni život deteta. Stoga je od velikog značaja da roditelji budu upoznati sa simptomima mucanja, razviju pravilne stavove i rade na poboljšanju komunikacije i emotivne klime u porodici. Psihološke intervencije usmerene na samu osobu koja muca mogu joj pomoći u ublažavanju simptoma i psiholoških posledica poremećaja i tako doprineti poboljšanju kvaliteta života. Uz pravovremen i sveobuhvatan logopedsko-psihološki tretman ishod i prognoza mucanja su veoma povoljni.