Disleksija i kako je prepoznati

Disleksija i kako je prepoznati

Kako deca usvajaju veštinu čitanja, koji su preduslovi za fluentno čitanje i kako prepoznati simptome disleksije na ranom uzrastu?

Disleksija podrazumeva siromašnu tehniku čitanja prosečno ili nadprosečno inteligentne osobe koja nema fizičke, psihičke ili neurološke teškoće koje mogu biti smatrane uzrokom problema u čitanju. Polazna pretpostavka je da je već uložen odgovarajući napor kako bise savladala ova veština, te da siromašna tehnika čitanja nije posledica neodgovarajućeg pristupa u usvajanju tehnike čitanja. Uzrok nastanka disleksije je jezički poremećaj, a ne niska intelektualna sposobnost ili vizualno oštećenje. Istraživanja pokazuju da se među osobama sa disleksijom nalaze mnoge visoko inteligentne i uspešne ličnosti poput Alberta Ajnštajna, Toma Kruza i Džejmi Olivera.

Da bismo razumeli disleksiju, neophodno je da najpre objasnimo kako čitamo. Čitanje predstavlja kompleksan mentalni proces. Da bi neko tečno čitao mora biti u stanju da:

  • Razume kako se slova “pretvaraju” u reči
  • Fokusira se na ispisana slova i reči
  • Povezuje glasove i slova
  • Povezuje reči u rečenici
  • Kontroliše pokrete očiju
  • Kreira mentalne slike i ideje
  • Upoređuje nove informacije sa već ranije naučenim
  • Memoriše ideje

Deca usvajaju tehniku čitanja učeći kako se od izgovorenih glasova prave reči. Zatim povezuju glasove sa slovima. Fluentni čitači ne sriču prilikom čitanja već prepoznaju reči koje su videli ranije. Za razliku od većine, osobe sa disleksijom nisu u stanju da prepoznaju reči koje su videle mnogo puta ranije. Ovo se javlja kao posledica problema u dekodiranju slova i glasova. Pre nego što se reč “pet” prepozna, razume i memoriše ona se raščlanjuje u pojedinačne foneme p-e-t. Uzrok disleksije se nalazi upravo u jezičkom sistemu, tj. fonološkom sistemu i otežanom dekodiranju ovih fonema. 

S obzirom da ne postoje jedinstveni simptomi disleksije u nastavku ćemo ukazati na neke od najčešćih manifestacija disleksije. Najčešći izazovi sa kojima se sreću osobe sa disleksijom su:

  • Vidi slova okrenuta naopako ili razlivena
  • Tekst “treperi” prilikom čitanja
  • Čita sporo, pravi puno grešaka prilikom čitanja i obrće red reči (kos-sok)
  • Teško uočava razliku između slova “sličnog” oblika kao što su o, e i c ili slova koja su različito orijentisana, kao što su d, b, p, q
  • Lako osete zamor prilikom čitanja
  • Čini im se da su slova razbacana po papiru, da nisu u liniji ili da su slepljena zajedno
  • Teško povezuju slova i glasove, te nisu u stanju da razumeju značenje reči i pročitan tekst
  • Neke osobe sa disleksijom čitaju tečno ali imaju poteškoće u memorisanju pročitanog, te razumevanju teksta

Internacionalna Asociajacija za Disleksiju je potvrdila da kasno progovaranje predstavlja jedan od uzroka i ranih simptoma disleksije. Ova deca obično progovore posle prvog rođendana, sporo usvajaju nove reče i imaju siromašan vokabular. Njihov govor je teško razumeti zbog brojnih grešaka u izgovoru glasova. Pored toga, vrlo često, ova deca koriste nepravilne gramatičke oblike. Neki drugi rani znaci disleksije mogu biti poteškoće u praćenju dva ili više naloga u isto vreme, teškoće u vezivanju pertli, “nespretnost” u koordinaciji koja utiče na uspešno učestvovanje u sportskim aktivnostima. 


Da bise primenio adekvatan tretman disleksije od presudne je važnosti razumevanje načina na koji osoba sa disleksijom “vidi” slova i kakvu vrstu poteškoća ima prilikom čitanja. Uz stručnu pomoć logopeda moguće je otkloniti ili ublažiti simptome disleksije i na taj način izbeći frustracije deteta tokom školovanja i odrastanja.

Prednosti bilingvizma

Prednosti bilingvizma

Bilingvalna deca su u prednosti ne samo zato što savršeno govore dva jezika već i zato što im ova veština donosi niz kognitivnih benefita.

Biti bilingvalan znači komunicirati skoro savršeno na dva jezika i biti upoznat sa kulturama naroda koji se služe tim jezicima. Bilingvalna deca su u stanju da balansiraju između dva jezika i da bez bilo kakvih poteškoća komuniciraju na oba jezika. Najčešće roditelji ove dece dolaze iz različitih kultura i govore različitim jezicima ili ova deca odrastaju u sredini u kojoj se ne govori njihovim maternjim jezikom.

Rezulati nedavnih istraživanja pokazuju da je mozak bilingalne dece drugačiji u odnosu na decu koja govore samo maternji jezik. Deca koja koriste u svakodnevnoj komunikaciji dva ili više jezika su u prednosti u odnosu na decu koja odrastaju u sredini u kojoj se govori jednim jezikom. Ovo ne znači da su bilingvalna deca inteligentnija već da njihov mozak pokazuje veću fleksibilnost i adaptibilnost novim situacijama. Takođe, oni su bolji u multitatskingu i potrebno im je manje energije, te su  brži u obavljanju zadataka. Sa starenjem njihove kognitivne sposobnosti dugo ostaju očuvane i iz tog razloga imaju manje šanse da obole od demencije ili Alchajmerove bolesti.

Izdvajamo šest kognitivnih benefita bilingvizma.

Ova deca su
“veštija”

Bilingvalnost povećava sposobnost da lakše rešavamo probleme i zadatake. Deca koja uče strane jezike postižu bolje rezultate na standardizovanim testovima od svojih monolingvalnih vršnjaka, posebno u kategorijama matematike i čitanja.

Bolji u multitaskingu

Mozak bilingvalne dece je mnogo fleksibilniji, te su ova deca u stanju da lako preusmere pažnju sa govora na pisanje ili na neke druge sadržaje. Prema studiji sa državnog univerziteta Pensilvanije, ovo "žongliranje" veštinama čini decu dobrim “multitaskerima”, jer su u stanju da se u isto vreme lako fokusiraju na različite sadržaje. U jednoj studiji, učesnici su koristili simulator vožnje dok su izvršavali druge zadatke koji su im odvlačili pažnju. Istraživanje je pokazalo da su bilingvalne osobe pravile manje grešaka u vožnji.

Smanjen rizik od nastanka Alchajmerove bolesti i demencije

Nekoliko studija je sprovedenih na ovu temu pokazuju da je kod monolingvalnih prosečna starost za prve znakove demencije 71. godina starosti. Sa druge strane osobe koje govore dva ili više jezika, prosečna starost na kojoj se uočavaju prvi simptomi demencije je 75. godina starosti.

Bolja memorija

Često je mozak upoređivan sa mišićima i tvrdnjom da što više vežbamo imamo bolju fizičku kondiciju. Učenje jezika podrazumeva pamćenje gramatičkih pravila i razvoj rečnika koji pomaže u osnaživanju “mentalnog mišića”. Ova veština poboljšava ukupnu memoriju, što znači da bilingvalna deca bolje pamte liste informacija, nizove brojeva, imena i uputsva.

Bolja percepcija

Studija Univerziteta Pompeu Fabra je otkrila da su bilingvalni ljudi bolji u percipiranju informacija iz okruženja. Oni su veštiji u selekciji važnih od nevažnih informacija. Takođe, bolje uočavaju netačne informacija. Zato ne iznenađuje činjenica da su vrhunski detektivi Šerlok Holms i Herkul Poaro bili poliglote.

Bolji srpski jezik

Učenje stranog jezika skreće pažnju na različite elemente jezika: gramatiku, morfologiju, strukturu rečenica. To čini dete mnogo svesnijem jezika i načina na koji je moguće organizovati, menjati i kombinovati jezičke elemente. Ove veštine pomažu detetu da postane efikasniji govornik i da se lakše izražava pisanim putem na maternjem jeziku. Osobe koje otpočnu učenje stranog jezika na kasnijem uzrastu i dalje mogu postići isti nivo fluentnosti kao i deca, te uživati u mentalnim benefitima bilingvizma. Većina logopeda se slaže da dete koje odrasta u sredini gde se koristi samo jedan jezik u komunikaciji treba otpočeti učenje stranog jezika posle 3. rođendana. Ovo je važno jer samo na dobro razvijenom maternjem jeziku dete može bez poteškoća da usvaja strani jezik. Greg Roberts, specijalista za jezik iz Jutine državne kancelarije za obrazovanje, navodi da će se osobe koje se služe samo jednim jezikom u skorijoj budućnosti smatrati nepismenim.

Mucanje – Psihološki uzroci i posledice

Mucanje
Psihološki uzroci i posledice

Psihološki faktori, naročito oni koji dolaze iz porodične sredine, imaju značajnu ulogu u nastanku mucanja kod dece. Sa druge strane, mucanje povratno deluje na psihički razvoj i može dovesti do niza teškoća u emotivnom i socijalnom funkcionisanju deteta.

Mucanje predstavlja govorni poremećaj koji se odražava na tečnost u govoru. Javlja se češće kod dečaka (4%) nego kod devojčica (2%) i obično počinje pre desete godine života.

Kritični periodi za nastanak mucanja pored predškolskog jesu polazak u školu i period puberteta u kojem se značajno ređe pojavljuje. Zajedničko navedenim situacijama jeste povećan psihički pritisak na dete koji je izazvan odvajanjem od zaštićene porodične sredine i zahtevom da se prilagodi i dokaže pred vršnjacima i autoritetom, čijim je procenama dete izloženo.

Iskustvo iz prakse pokazuje da postoje dve vrste mucanja – primarno i sekundarno mucanje. Važno ih je razlikovati jer se javljaju u različitim životnim razdobljima i imaju različite simptome.

1

Primarno mucanje

Tokom predškolskog perioda, između druge i pete godine, dete počinje da usvaja jezik i gramatiča pravila, upotrebljava proširene i složene rečenice iako ih nije dovoljno savladalo, kao ni značenje mnogih reči. Stoga mnoga deca u ovom periodu ispoljavaju tzv. normalnu ili fiziološku disfluentnost u govoru (zamuckivanje, ponavljanje delova reči i sintagmi i sl.). Ova faza može spontano da prođe i da dete uspostavi normalan ritam i tempo govora ili može da prethodi pravom mucanju. Kod primarnog mucanja dete ponavlja pojedinačne glasove ili slogove, ispoljava određenu napetost i nema svest o svom problemu. Iako je poreklo mucanja složeno i nedovoljno razjašnjeno, istraživanja svedoče o značaju međudejstva naslednih i sredinskih činilaca. Smatra se da stresogeni uticaji iz neposrednog okruženja mogu dovesti do pojave mucanja kod osetljive dece. Pre svega se misli na negativne psihološke činioce koji dolaze iz porodice deteta. Faktori porodice koji se dovode u vezu sa razvojem primarnog mucanja su jača emocionalna tenzija, nesigurna i hladna porodična atmosfera, nejasno izražavanje poruka i nezadovoljstvo u bračnom odnosu. Preterana strogost, često verbalno i fizičko kažnjavanje, agresivnost roditelja, svađe i sukobi, izazivaju kod deteta strah i potištenost čija posledica može biti i razvoja mucanja. Sa druge strane, porodica može negativno da utiče i tako što prezaštićuje dete, drži ga pod staklenim zvonom i ispunjava sve njegove želje. Deca iz ovakvih porodica doživljavaju snažan stres kada se suoče sa neprijatnostima i frustracijama koje nosi spoljašnji svet. Izvor pojačane napetosti i frustriranosti kod deteta mogu biti i prevelike ambicije i očekivanja roditelja koja nisu u skladu sa sposobnostima deteta.

2

Sekundarno mucanje

Kada smetnje u govoru postanu izraženije i dete postane svesno svojih govornih teškoća, govorimo o sekundarnom mucanju. Karakteriše ga opšta mišićna napetost i strah od govora koji se može ispoljiti u vidu promene pulsa, crvenila ili bledila. Dete oseća stalnu strepnju od procene njegovih vrednosti što može dovesti do povlačenja i neraspoloženja, naročito kod adolescenata. Negativne reakcije okoline u vidu ismevanja, dete može doživeti kao odbacivanje što dovodi do nedostatka samopoštovanja i nesigurnosti u sebe. Subjektivan doživljaj poremećaja kao nedostatka takođe doprinosi razvoju negativne slike o sebi. Neka deca mogu povremeno ispoljavati tvrdoglavost i agresivnost kao reakciju na prisilno ispravljanje govora od strane odraslih. Značaj psiholoških faktora u nastanku mucanja se ne sme zanemariti. Dete koje je nesigurno i povučeno, a ispoljava povremenu disfluentnost u govoru, može razviti problem mucanja uz neadektan odnos porodice i socijalne sredine. Kada je svesno svog problema, okolina svojim negativnim reakcijama može povećati postojeću napetost kod osobe što pogoršava simptome mucanja i nepovoljno utiče na unutrašnji i društveni život deteta. Stoga je od velikog značaja da roditelji budu upoznati sa simptomima mucanja, razviju pravilne stavove i rade na poboljšanju komunikacije i emotivne klime u porodici. Psihološke intervencije usmerene na samu osobu koja muca mogu joj pomoći u ublažavanju simptoma i psiholoških posledica poremećaja i tako doprineti poboljšanju kvaliteta života. Uz pravovremen i sveobuhvatan logopedsko-psihološki tretman ishod i prognoza mucanja su veoma povoljni.

autor:
Jelena Gogić
psiholog

Deca školskog uzrasta i govorno-jezičke teškoće

Deca školskog uzrasta i govorno-jezičke teškoće

Odgovari na često postavljena pitanja o tome kako pomoći deci sa govorno-jezičkim izazovima prilikom usvajanja školskih veština i veština čitanja i pisanja.

Koji su najčešći govorno-jezički izazovi sa kojima se suočavaju deca školskog uzrasta?

Poremećaji govora i jezika se mogu odraziti kako na izgovor, tako i na percepciju, razumevanje i analiziranje informacija. Govorni poremećaji uključuju poremećaje glasa, poremećaje govorne fluentnosti i poremećaje u izgovoru pojedinih glasova. Sa druge strane poremećaji jezika podrazumevaju detetovu nesposobnost ravnopravnog učešća u razgovoru, razumevanju drugih, rešavanju problemskih situacija, čitanju i razumevanju pročitanog i izražavanju sopstvenih misli putem govora ili putem pisane reči.

Kako se govorno-jezički poremećaji odražavaju na uspeh u učenju?

Veštine komunikacije su presudne za sticanje životnog iskustva. Ovo se posebno odnosi na decu koja razvijaju jezik jer je on važan za zdrav mentalani razvoj i učenje. Čitanje, pisanje, gestikulacija (neverbalna komunikacija), aktivno slušanje i govorenje predstavljaju različite “forme” jezika koje koristimo u komunikaciji. Dete uči koristeći proces komunikacije. Mogućnost da sa vršanjacima i odraslima aktivno učestvuje u komunikaciji je od presudnog značaja za proces obrazovanja deteta i predstavlja preduslov za dobar uspeh u školi.

Zašto su govorno-jezičke veštine važne za obrazovanje i opismenjavanje?

Preduslov za uspešno usvajanje veština čitanja i pisanja jeste pravilno usvojen govor i jezik. Pisani i govorni jezik su međusobno usko povezani i imaju uzajamno recipročan odnos. Svaki se dopunjuje sa onim drugim prilikom opismenjavanja i učenja. Ovaj proces se odvija od ranog detinjstva, tokom školskih dana i nastavlja se u odraslom dobu.

Koji znaci ukazuju da komunikacijske sposobnosti utiču na uspeh deteta u školi?

Deca sa govorno-jezičkim poteškoćama vrlo često postižu lošiji uspeh u školi nego njihovi vršnjaci, suočavaju se sa poteškoćama u čitanju i pisanju, imaju izazove u razumevanju jezika i teže se izražavaju jezičkim putem, vrlo često ne razumeju situacije u socijalnom kontekstu, izbegavaju školske obaveze i pokazuju niža postignuća na testovima. Teškoće u aktivnom slušanju, govoru, čitanju i pisanju mogu biti rezulat problema u razvoju jezika. Ove poteškoće se mogu javiti u izgovoru, shavatanju i prepoznavanju jezičkih zvukova, glasova, slogova, reči i rečenica. Osobe koje se suočavaju sa izazovima u čitanju i pisanju (disleksija i disgrafija) takođe mogu imati poteškoće u korišćenju jezika kao vida komunikacije, mišljenja i učenja.

Kako logoped može pomoći u otklanjanju ili ublažavanju govorno-jezičkih poteškoća?

Logopedi rade na prevenciji, dijagnostici i tretmanu govornih i jezikih poremećaja. Usluge govorno-jezičke terapije i otklanjanja poteškoća u komunikaciji se pružaju individualno ili u malim grupama. Logoped može pomoći deci da poboljšaju svoje komunikacijske sposobnosti, da unaprede veštine neophodne za efikasno rešavanje problemskih situacija i da postanu bolji donosioci odluka. U tom smislu, logopedi rade sa decom na unapređenju memorijskih sposobnosti, apstraknog mišljenja, vokabulara i socijalnih veština. Ove sposobnosti pomažu deci ne samo u lakšem savladavanju školskih veština, već i u boljem snalaženju u komunikaciji sa vršnjacima. Na ovaj način logoped može pomoći detetu da prevaziđe poteškoće sa kojima se susreće, da unapredi samopouzdanje i da otkrije svoje talente.

Razvoj veština crtanja i pisanja do šeste godine

Razvoj veština crtanja i pisanja do šeste godine

Prve dečije škrabotine su važne za pripremu usvajanja veštine pisanja. Takođe, crtajući deca otkrivaju novi vid komunikacije sa drugima.

Kada i kako se razvijaju veštine pisanja i crtanja?

 

Prvi pokušaji  crtanja i pisanja, prve škrabotine, povlačenje linija će pomoći vašem detetu da se pripremi za usvajanje veština pisanja i crtanja. Sa prvim škrabanjem po papiru dete počinje da komunicira na novi način sa socijalnom sredinom i istražuju nove oblike slanja poruke. Od prve do šeste godine razvoj veština crtanja i pisanja napreduje sporo i postepeno u fazama.

Od 12 do 18 meseci

Dete će na ovom uzrastu biti fizički spremno da drži kredu/olovku i da otpočne istraživanje novog vida komunikacije sa razvojem fine motorike šake i ruke. Sa 12 ili 13 meseci neka deca će biti u stanju da povlače olovku odlučno i energično dok će druga to radi sa manje interesovanja i pažnje. Ukoliko vaše dete na ovom uzrastu nema interesovanje za škrabanjem po papiru i eksperimentisanjem sa kredama i bojicama, ili ako mu je potrebno više vremena da uhvati olovku i drži je između palca, kažiprsta i srednjeg prsta to nije razlog za brigu. Deca se razvijaju u zavisnosti od svojih individualnih mogućnosti. Do 16. meseca neki mališani će imati svoju malu kolekciju crteža dok drugi neće pokazati zaineresovanost za ovom aktivnošću.

Od 19 do 25 meseci

Da biste podržali vaše dete u razvoju veštine crtanja na ovom uzrastu obezbedite deblje krede, voštane i drvene bojice kako bi dete lakše ovladalo veštinom držanja olovke. Ovo je idealan trenutak za crtanje kredom po zidu, može biti zabavno, i ujedno korisno za dete. Potrudite se da pronađete horizontalnu površinu za crtanje jer ćete time pospešiti brži razvoj ove veštine. Na ovom uzrastu dete će provoditi više vremen na jednom crtežu pokušavajući da pokrije veći deo papira crtežom nego ranije kada se crtež sastojao od par linija.

Od 26 do 30 meseci

Oko 29. ili 30. meseca života crteži vašeg deteta će biti sve bogatiji sa različitim bojama. Dete će pokušavati da kopira različite predmete i bića. Iako će možda neki crteži izgledati kao nepravilna masa boja i oblika svaki detalj će imati svoj smisao. Ukolko upitate dete ono će biti u stanju da opiše crtež i da objasni poruku koju je želelo da pošalje. U neke crteže će uključiti slova i/ili brojeve.

Od 31 do 36 meseci

Sa 2,5 godine vaše dete će biti u stanju da drži pravilno deblju olovku. Na ovom uzrastu deca su u stanju da napišu slovo “V”. Ovaj pokret je zahtevniji i traži veću spretnost ruke nego kod povlačenja prave linije. Od ovog perioda života pa sve do trećeg rođendana vaše dete će početi da crta kružne linije dok će neka deca biti u stanju da napiču i prva slova ili čak njihovo ime (nadimak). Ukoliko vaše dete nije zainterovano za crtanje/pisanje nemojte insistirati, budite strpljivi dok samo ne pokaže interesuje za ovu aktivnost. Pisanje je razvojna veština koja nema formalne razvojne norme. Međutim, potrudite se da mu obezbedite pribor i pokrenite inicijativu crtajući zajedno sa njim.

Posle 4. godine života

Na ovom uzrastu većina dece uživa u crtanju i pisanju kako kod kuće tako i u vrtiću. Ono crta auto sa dosta detalja i u stanju je da piše slova sa leva na desno. Nemojte očekivati da dete piše sve reči pravilno na ovom uzrastu. Na primer prilikom pisanja deca često “ispuste” vokale (a, e, i, o, u) ili ne razdvajaju reči prilikom pisanja. Kao predškolaci deca su sve veštija u crtanju i pisanju. Većina piše svoje ime i prezime pre nego što krene u vrtić. Takođe, u stanju su da po modelu crtaju krug, kvadrat, pravougaonik, krst, trougao i romb, mala i velika slova, kao i brojeve.

Tepanje – loš govorni model

Tepanje
loš govorni model

Poremećaji izgovora glasova se najčešće javljaju kod dece preškolskog i školskog uzrasta. Ukoliko posumnjate da vaše dete ima poteškoće u govoru posetite logopeda jer odlaganjem problema može se samo pogoršati situacija.

Da je odgoj deteta jedan od najodgovornijih poslova sigurno će se složiti većina roditelja. Pored uloženog truda u vaspitanju lepom ponašanju i usvajanju moralnih vrednosti, roditelji, kao i babe i dede, podučavaju decu i kako da govore. Govor, iako predstavlja samo jedan od vidova komunikacije među ljudima, jeste najefikasniji i najpotpuniji način ljudske komunikacije. 

 

Većina odraslih svoj govor spontano prilagođava potrebama i mogućnostima deteta. Odrasli to rade na različite načine. Upotrebljavaju kraće rečenice u govoru, oponašaju zvuke iz okoline, često ponavaljaju iste reči i fraze. Međutim, pored toga, vrlo često, roditelji imitiraju detetov govor ponavljajući reči ili rečenice i na taj način tepaju deci (maženje u govoru). Tepanjem odrasli pokušavaju da se približe detetu, najčešće emotivno. Roditelji vrlo često nesvesno podržavaju ovaj način govora kod dece čineći sebi i detetu medveđu uslugu. Naime, tepanje predstavlja poremećaj izgovora (dislalija) i najčešći je govorni poremećaj u dece predškolskog i školskog uzrasta.

Dete govor usvaja slušajući i imitirajući govor ljudi iz svog neposrednog okruženja. Na ovaj način nepravilan tepav govor tj. često obraćanje odraslih detetu tepavim govorom može biti jedan od uzroka poremećaja izgovora glasova kod dece. Takođe, kada se roditelji obraćaju detetu tepanjem oni mu na taj način poručuju da je ono “malo i slabo”, te da treba pomoć i zaštitu odraslih. Ovakav način obraćanja vrlo često ne prati detetov psihofizički razvoj i mogućnosti. Iz ovih razloga se ne preporučuje roditeljima da koriste ovakav vid komunikacije sa decom.

Nepravilno usvajanje govora u ranom detinjstvu predstavlja preduslov za razvoj pojedinih govornih i jezičkih poremećaja, kao i poteškoće u usvajanju čitanja, pisanja, školskog gradiva i drugih akademskih veština. Ukoliko se govorni poremećaji ne tretiraju na ranom predškolskom uzrastu mogu se kasnije odraziti na detetov emocionalni razvoj i socijalizaciju. Neretko dolazi do frustracije, povlačenja u sebe ili agresije kada dete nije u stanju da izrazi svoje mišljenje i emocije, ili savlada školsko gradivo predviđeno za njegov uzrast. Među predškolskom populacijom danas se susrećemo sa porastom broja dece koja se suočavaju sa izazovima u usvajanju komunikacijskih veština.

Jedan od najčešćih uzroka nastanka poremećeja izgovora kod dece prosečne ili natprosečne inteligencije je motorna nespretnost i nekoordinisanost govornih organa (usana, jezika, vilice i mekog nepca). Dugotrajna upotreba cucle ili sisanje palca takođe mogu dovesti do deformacije vilice te kao posledicu imamo nepravilan izgovor glasova. U ostale uzročnike spadaju učestale upale uva za vreme intenzivnog usvajanje govora ili nedovoljno razvijen fonemski sluh (nemogućnost razlikovanja glasova po zvučnosti).

Kako se roditelji ne bi našli u dilemi da li govor njihovog mališana teče u skladu sa uzrastom najbolje je potražiti savet logopeda. Usvajanje govora predstavlja proces koji započinje još pre rođenja deteta, u toku trudnoće, jer su bebe u stanju da percipiraju zvuk koji dolazi iz spoljašnje sredine. Proces usvajanja glasova teče postepeno i ima svoj prirodni tok. Deca prvo usvajaju glasove koji su jednostavni za izgovor (vokale i plozive: a, e, i, o, u, p, b, t, d, k, g). Sledi izgovaranje prvih reči i rečenica kombinovanjem ovih glasova. U peridu između 3-3,5 godine dete će pored vokala i ploziva moći pravilno da izgovara j, v, l, h, f, m, n. Između 4-4,5 godine usvojiće s, z, c, lj, nj. Na izrastu od 5,5 godina dete bi trebalo da izgovara pravilno sve glasove srpskog jezika.

Brzalice-oruđe za unapređenje govornih veština

Brzalice
oruđe za unapređenje govornih veština

Brzalice predstavljaju jedne od retkih usmenih govornih tvorevina koje su zabavne za recitovanje i u isto vreme mogu biti odličan metod za razvoj govora i jezika kod dece.

Dobro produkovanom brzalicom smatra se ona koja je ponovljena najmanje tri puta, vrlo brzo i bez grešaka. Obično se dešava da pri brzom izgovoru dođe do greške u izgovoru bar jedne reči što izaziva smeh kod prisutnih i uživanje u takmičenju pravilnog izgovora. Pokušajte da izgovorite “Klupčencetom ću te, klupčencetom ćeš me”ili “Kamenčićem ćeš me, kamenčićem ću te”.

 

Brzalice karakterišu reči slične jedna drugoj u zvučnom skupu sa “sličnim”glasovima/slovima koje su kreirane tako da lako dođe do grške u izgovoru. Obično dolazi do greške u izgovoru komplikovanih reči, te ovo izaziva smeh i pravi odličnu zabavu. Vrlo često pogrešan izgovor pojedinih reči nameće i asocijacije na neko drugo značenje reči.

 

Brzalice ne predstavljaju samo dobru “lingvističku zabavu” već mogu i praktično poslužiti za razvoj govora i jezika. Na primer, brzalice mogu biti korišćene u usvajanju stranog jezika kako bi se unapredio akcenat ili dobar izgovor. Takođe, logopedi koriste brzalice kao metod pomoći deci i odraslima koji se susreću sa govorno-jezičkim poteškoćama.

Brzalice se mogu koristiti u svhu razvoja govora i one usvajaju se postepeno vežbanjem:

  • Recitovati brzalicu polako kako bi njeno verbano produkovanje bilo jasno.
  • Sledeći nivo je učenje brzalice napamet.
  • Ponavljanje brzalice što je brže moguće sve dok recitovanje iste tri puta bez pauze ne bude savršeno.

Brzalice pomažu u razvoju niz komunikativnih sposobnosti.

Brzalice se mogu koristiti kako bi se vežabao pravilan izgovor pojedinih glasova. Logopedi često koriste brzalice kako bi dete aktivno usvojilo pojedine glasove. Na primer, dete koje ima poteškoće u izgovoru glasa Š može ponavljati brzalicu “Miš uz pušku, miš niz pušku”.

Pored toga brzalice su korisne za razvoj auditivnog razlikovanja pojedinih fonema. Na primer, razlikovanje fonema Č i C (Četiri čavčića na čunčiću cijuču). Takođe, vežbanjem brzalica deca razvijaju tečan izgovor (dobar ritam i tempo govora), kao i pravilno disanje koje je karakteristično za dobre govornike.  

 

Vaspitači i učitelji neretko organizuju takmičenja u brzalicama. Ovo mogu organizovati i roditelji za svoju decu. Potrebno je samo napisati brzalice na papiriće i izvlačiti iste iz šešira. Ovo može biti jedno zabavno takmičenje koje je ujedno i korisno za razvoj govora i jezika. Učešće roditelja je poželjno jer decu posebno zabavljaju greške odraslih.

Mucanje kod predškolske dece

Mucanje kod predškolske dece

Roditelji čija deca prolaze kroz fazu zamuckivanja ili mucaju mogu izvesnim modelima ponašanja pomoći detetu.

Zamuckivanje koje se javlja kod dece predškolskog uzrasta pogađa svako dvadeseto dete. Iako uzroke nastanka zamuckivanja i mucanja ne razumemo dovoljno sigurni smo da roditelji i njihovo ponašanje ne izazivaju nastanak ove govorne poteškoće. Međutim, roditelji čija deca prolaze kroz fazu zamuckivanja ili mucaju mogu primenom izvesnih modela ponašanja pomoći detetu da lakše prevaziđe ove izazove u komunikaciji.

 

Ovo su samo neki od saveta koje roditelji mogu primenjivati u svakodnevnoj komunikaciji sa decom koja pokazuju znake zamuckivanja ili mucaju:

1

Pokažite detetu da ste zainteresovani da čujete šta želi da saopšti, a ne način na koji to saopštava. Uspostavite kontant očima kada ono pokazuje poteškoće u govoru. Budite strpljivi, saslušajte ga i nemojte završavati rečenicu umeto deteta jer to može biti frustrirajuće za njega. Korigovanje deteta tokom govora neće puno pomoći.

2

Podržite vaše dete. Kada su svesna svojih poteškoća u govoru deca doživljavaju niz frustracija. Kao i u drugim situacijama, ohrabrite dete konstatacijom da nema potrebe da brine i da je normalno suočavati se sa poteškoćama u procesu usvajanja govora i jezika.

3

Ukoliko govorite brzo pokušajte da usporite tempo govora kada se obraćate detetu. Pre nego što odgovorite na detetovo postavljeno pitanje napravite kratku pauzu u govoru. Na ovaj način dete će se osećati relaksiranije.

4

Pokušajte da izazov u komunikaciji sa kojim se suočava vaše dete ne posmatrate kao problem. Zamuckivanje kod deteta može biti učestalije kada su roditelji anksiozni. Kada su roditelji anksiozni i nervozni deca mogu prepostaviti da oni rade nešto pogrešno. Ostanite pozitivni i vedri bez obzira na težinu mucanja. Veoma često zamuckivanje može predstavljati samo jednu od prolaznih faza u razvoju govora tokom predškolskog perioda, te posle izvesnog vremena zamuckivanje može nestati.

5

Odvojite dnevno 15 minuta i provedite ih sa detetom u opuštenoj atmosferi gde vas ništa neće ometati (telefon, televizija i dr.). Pratite vaše dete dok se igra ili priča o tome šta trenutno radi, ali ne i o tome šta se desilo u proteklom periodu ili šta planira da radi u budućnosti. Razgovarajte mirno i staloženo o tome šta ono trenutno radi ili šta voli da radi.

6

Smanjite broj pitanja koje postavljate detetu. Dajte detetu više vremena da odgovori na pitanje koje ste postavili. Napravite malu pauzu između dva pitanja kako bise dete osećalo relaksiranije. Pokušajte da formirate kratke rečenice i umesto postavljanja pitanja jednostavno prokomentarišite detetov odgovor. Na ovaj način pokazaćete detetu da ga pažljivo slušate.

7

• Izbegavajte brz način života. Zamuckivanje može biti učestalije ukoliko je dete umorno. Deca koja mucaju, kao i sva ostala deca, bolje reaguju na uređen način života gde postoji rutina i satnica u obavljanju dnevnih aktivnosti. Posebno je važna rutina u ishrani i spavanju.

Kako izaći na kraj sa hiperaktivnim detetom

Kako izaći na kraj sa hiperaktivnim detetom

Saveti roditeljima dece koja pokazuju povišenu potrebu za kretanjem, impulsivnost i slabu pažnu.

Poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD) najčešće karakterišu četiri osobine: poremećaj pažnje, povišena potreba za pokretom i kretanjem, impulsivnost i slab uspeh u školi. Većina roditelja hiperaktivne dece neretko biva isfrustrirano zbog nemogućnosti da kontroliše detetovo ponašanje, njegovu stalnu potrebu za kretanjem i slabu pažnju. Kako bi roditelji dece koja se susreću sa ovim poteškoćama lakše prevazišli ove izazove izdvojićemo par saveta.

1

Postavite jasna pravila ponašanja koja će važiti za sve članove porodice. Ukoliko je potrebno možete ispisati pravila ili ih predstaviti simbolima i izložiti na vidnom mestu. Trudite se da poštujete ova pravila i da budete jasni i precizni prilikom praktikovanja istih. Zahtevajte od deteta da ponovi pravila kako biste bili sigurni da vas je razumelo. Svako neprimereno ponašanje bi trebalo imati za posledicu određenu kaznu ili uskraćivanje nagrade.

2

Trudite se da dajete jednostavne instrukcije ili da one složene razdvojite u više delova. Detetu će biti lakše da vas prati ukoliko mu date listu aktivnosti koje treba da izvrši. Na primer, 1.pokupi igračke; 2. obuj cipele; 3. sačekaj me u dnevnoj sobi. Ukoliko je mlađe dete u pitanju dajte mu jednu po jednu instrukciju.

3

Uspostavljanje svakodnevne rutine je dobro za svako dete, a posebno za hiperaktivno dete. Deca mogu imati poteškoća u prilagođavanju kada ne postoji rutina. Ako dete zna da je vreme za spavanje u 9 sati ono će se prirodno prilagoditi ovom obrazacu spavanja. Međutim, ukoliko je vreme za spavanje "bilo kada" suočićete se sa problemom kršenja gore pomenutih pravila, te povećane hiperaktivnosti i problemima pažnje.

4

Mnogi stručnjaci smatraju štetnim često gledanje televizije i korišćenje kompjutera. Trudite se da ove aktivnosti svedete na minimum. Posebno izbegavajte televiziske sadržaje sa glasnim zvucima i scenama nasilja jer to neće prijati hiperaktivnom detetu. Izaberite jedan televizijski sadržaj dnevno i držite se tog pravila. Hoperaktivnom detetu, kao i većini druge dece, će više prijati neka fizička aktivnost nego sedenje ispred kompjutera/televizora.

5

Hiperaktivna deca su puna energije. Iz ovog razloga mnogi roditelji kako bi usmerili ovu energiju na korisne aktivnosti upisuju decu u škole sporta. Ovo će biti izuzetno korisna aktivnost za jedno hiperaktivno dete jer će na taj način imati višestruku korist - sagoreće višak energije, fizički će jačati i savladaće neku od sportskih veština.

6

Hiperaktivna deca vrlo često bivaju kažnjena zbog neprimerenog ponašanja. Kada su u pitanju ovi mališani to je vrlo čest obrazac u vaspitanju koji roditelji koriste. Međutim, mnogi stručnjaci smatraju da deca bivaju disciplinovanija ukoliko ih pohvalite nego ukoliko ih kaznite. Deca pozitivno reaguju na pohvale koje dobijaju od svojih roditelja. Ukoliko dete uradi nešto dobro i vi ga otvoreno i iskreno pohvalite ono će se budućnosti truditi da privuče vašu pažnju radeći nešto dobro.

7

Svoje slobodno vreme iskoristite za zajedničke aktivnosti kao što je čitanje priča ili šetnja. Ovi momenti mogu posebno koristiti hiperaktivnom detetu jer će biti rasterećeno svakodnevnih obaveza. Ovo je dragoceno vreme koje vam možete pomoći da se povežete sa svojim detetom.

Autizam i govorno-jezičke teškoće

Autizam i
govorno-jezičke teškoće

Kašnjenje u govornom razvoju može biti jedan od pokazatelja autizma. U tom smislu, logoped je jedan od prvih stručnjaka kome se treba obratiti.

Neretko se deca sa autizmom suočavaju sa teškoćama u govorno-jezičkom razvoju uključujući razumevanje govora i efikasno komuniciranje sa drugima. Deca sa autizmom, vrlo često, ne nalaze nijedan razlog da komuniciraju sa drugim ljudima. Ovo može odložiti njihovo usvajanje govora, te kasnije dovesti do frustracija jer nisu u mogućnosti da verbalizuju svoje potrebe. Uzimajući u obzir činjenicu da “izbegavaju” socijalne situacije oni takođe imaju manje mogućnosti da razviju govorno-jezičke sposobnosti.

Deca sa autizmom koja koriste govor u komunikaciji neretko imaju probleme u komunikaciji koja uključuje složenije teme ili apstraktne pojmove. Ovo se javlja kao posledica njihovog nerazumevanja situacija u socijalnom kontekstu i nemogućnosti sagledavanja situacija iz ugla drugih. Nespremnost da komuniciraju sa drugima se ogleda u tome da ne uspevaju da uspostave kontakt očima, koriste neverbanu komunikaciju ili razumeju govor tela.

Kašnjenje u govornom razvoju može biti najočigledniji pokazatelj da nešto nije u redu. U tom smislu, logoped može biti jedan od prvih stručnjaka kome se treba obratiti. Prilikom procene govorno-jezičkog razvoja neophodno je uzeti u obzir sve aspekte komunikacije i socijalnog funkcionisanja, a ne samo govora i jezika.

Neka deca sa autizmom imaju ograničen govorno-jezički razvoj ili su neverbalna (nikada nisu razvila govor), dok njihovo razumevanje govora drugih može varirati. U takvim slučajevima govorni terapeuti (logopedi) razvijaju kod deteta komuniciraju koristeći vizuelne metode kao što su korišćenje simbola i/ili slika u komunikaciji. Takođe, logopedi pomažu deci sa autizmom da razviju veštine slušanja, pažnje, koncentracije, kao i unapređivanju razumevanja verbalnog govora, socijalnih situacija i dr.

Sa druge strane, neka deca sa autizmom imaju bogat rečnik i u stanju su da verbalno komuniciraju. Međutim, ova deca se suočavaju sa poteškoćama u korišćenju govora i jezika i to u smislu pravilne upotrebe pojedinih reči i/ili rečenica u određenom kontekstu. Ljudi opšte populacije primaju informacije tokom komunikacije tako što “tumače” značenje reči i rečenica. Pored toga, informacije se mogu dobiti na osnovu načina na koji je poruka poslata što uključuje pored ostalih neverbalnih signala i ritam ili intonaciju u govoru. Na primer, rečenica “Bio si u školi” može biti samo konstatacija ili komentar, ali može predstavljati i pitanje u zavisnoti od intonacije prilikom izgovora. Deca sa autizmom se suočavaju sa teškoćama ne samo razumevanja značenja pojedinih reč i rečenica, već i nemogućnosti prepoznavanja intonacije u govoru od koje vrlo često zavisi značenje poruke koju nam drugi šalju.

Neki od ostalih problema u komunikaciji sa kojima se mogu susresti deca sa autizmom su:
  • Poteškoće u pravilnom izgovoru (artikulaciji) pojedinih glasova
  • Poteškoće sa fluentnošću (mucanje ili brzopletost u govoru)
  • Poremećaji glasa (npr. “piskav” glas ili monoton ujednačen “govor robota”)