Uncategorized – Страна 2

Mucanje kod predškolske dece

Roditelji čija deca prolaze kroz fazu zamuckivanja ili mucaju mogu izvesnim modelima ponašanja pomoći detetu.

Zamuckivanje koje se javlja kod dece predškolskog uzrasta pogađa svako dvadeseto dete. Iako uzroke nastanka zamuckivanja i mucanja ne razumemo dovoljno sigurni smo da roditelji i njihovo ponašanje ne izazivaju nastanak ove govorne poteškoće. Međutim, roditelji čija deca prolaze kroz fazu zamuckivanja ili mucaju mogu primenom izvesnih modela ponašanja pomoći detetu da lakše prevaziđe ove izazove u komunikaciji. Ovo su samo neki od saveta koje roditelji mogu primenjivati u svakodnevnoj komunikaciji sa decom koja pokazuju znake zamuckivanja ili mucaju:

1 Pokažite detetu da ste zainteresovani da čujete šta želi da saopšti, a ne način na koji to saopštava. Uspostavite kontant očima kada ono pokazuje poteškoće u govoru. Budite strpljivi, saslušajte ga i nemojte završavati rečenicu umeto deteta jer to može biti frustrirajuće za njega. Korigovanje deteta tokom govora neće puno pomoći.

2 Podržite vaše dete. Kada su svesna svojih poteškoća u govoru deca doživljavaju niz frustracija. Kao i u drugim situacijama, ohrabrite dete konstatacijom da nema potrebe da brine i da je normalno suočavati se sa poteškoćama u procesu usvajanja govora i jezika.

3 Ukoliko govorite brzo pokušajte da usporite tempo govora kada se obraćate detetu. Pre nego što odgovorite na detetovo postavljeno pitanje napravite kratku pauzu u govoru. Na ovaj način dete će se osećati relaksiranije.

4 Pokušajte da izazov u komunikaciji sa kojim se suočava vaše dete ne posmatrate kao problem. Zamuckivanje kod deteta može biti učestalije kada su roditelji anksiozni. Kada su roditelji anksiozni i nervozni deca mogu prepostaviti da oni rade nešto pogrešno. Ostanite pozitivni i vedri bez obzira na težinu mucanja. Veoma često zamuckivanje može predstavljati samo jednu od prolaznih faza u razvoju govora tokom predškolskog perioda, te posle izvesnog vremena zamuckivanje može nestati.

5 Odvojite dnevno 15 minuta i provedite ih sa detetom u opuštenoj atmosferi gde vas ništa neće ometati (telefon, televizija i dr.). Pratite vaše dete dok se igra ili priča o tome šta trenutno radi, ali ne i o tome šta se desilo u proteklom periodu ili šta planira da radi u budućnosti. Razgovarajte mirno i staloženo o tome šta ono trenutno radi ili šta voli da radi.

6 Smanjite broj pitanja koje postavljate detetu. Dajte detetu više vremena da odgovori na pitanje koje ste postavili. Napravite malu pauzu između dva pitanja kako bise dete osećalo relaksiranije. Pokušajte da formirate kratke rečenice i umesto postavljanja pitanja jednostavno prokomentarišite detetov odgovor. Na ovaj način pokazaćete detetu da ga pažljivo slušate.

7 Izbegavajte brz način života. Zamuckivanje može biti učestalije ukoliko je dete umorno. Deca koja mucaju, kao i sva ostala deca, bolje reaguju na uređen način života gde postoji rutina i satnica u obavljanju dnevnih aktivnosti. Posebno je važna rutina u ishrani i spavanju.

Kako izaći na kraj sa hiperaktivnim detetom

Saveti roditeljima dece koja pokazuju povišenu potrebu za kretanjem, impulsivnost i slabu pažnu.

Poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD) najčešće karakterišu četiri osobine: poremećaj pažnje, povišena potreba za pokretom i kretanjem, impulsivnost i slab uspeh u školi. Većina roditelja hiperaktivne dece neretko biva isfrustrirano zbog nemogućnosti da kontroliše detetovo ponašanje, njegovu stalnu potrebu za kretanjem i slabu pažnju. Kako bi roditelji dece koja se susreću sa ovim poteškoćama lakše prevazišli ove izazove izdvojićemo par saveta.

1 Postavite jasna pravila ponašanja koja će važiti za sve članove porodice. Ukoliko je potrebno možete ispisati pravila ili ih predstaviti simbolima i izložiti na vidnom mestu. Trudite se da poštujete ova pravila i da budete jasni i precizni prilikom praktikovanja istih. Zahtevajte od deteta da ponovi pravila kako biste bili sigurni da vas je razumelo. Svako neprimereno ponašanje bi trebalo imati za posledicu određenu kaznu ili uskraćivanje nagrade.

2 Trudite se da dajete jednostavne instrukcije ili da one složene razdvojite u više delova. Detetu će biti lakše da vas prati ukoliko mu date listu aktivnosti koje treba da izvrši. Na primer, 1.pokupi igračke; 2. obuj cipele; 3. sačekaj me u dnevnoj sobi. Ukoliko je mlađe dete u pitanju dajte mu jednu po jednu instrukciju.

3 Uspostavljanje svakodnevne rutine je dobro za svako dete, a posebno za hiperaktivno dete. Deca mogu imati poteškoća u prilagođavanju kada ne postoji rutina. Ako dete zna da je vreme za spavanje u 9 sati ono će se prirodno prilagoditi ovom obrazacu spavanja. Međutim, ukoliko je vreme za spavanje "bilo kada" suočićete se sa problemom kršenja gore pomenutih pravila, te povećane hiperaktivnosti i problemima pažnje.

4 Mnogi stručnjaci smatraju štetnim često gledanje televizije i korišćenje kompjutera. Trudite se da ove aktivnosti svedete na minimum. Posebno izbegavajte televiziske sadržaje sa glasnim zvucima i scenama nasilja jer to neće prijati hiperaktivnom detetu. Izaberite jedan televizijski sadržaj dnevno i držite se tog pravila. Hoperaktivnom detetu, kao i većini druge dece, će više prijati neka fizička aktivnost nego sedenje ispred kompjutera/televizora.

5 Hiperaktivna deca su puna energije. Iz ovog razloga mnogi roditelji kako bi usmerili ovu energiju na korisne aktivnosti upisuju decu u škole sporta. Ovo će biti izuzetno korisna aktivnost za jedno hiperaktivno dete jer će na taj način imati višestruku korist - sagoreće višak energije, fizički će jačati i savladaće neku od sportskih veština.

6 Hiperaktivna deca vrlo često bivaju kažnjena zbog neprimerenog ponašanja. Kada su u pitanju ovi mališani to je vrlo čest obrazac u vaspitanju koji roditelji koriste. Međutim, mnogi stručnjaci smatraju da deca bivaju disciplinovanija ukoliko ih pohvalite nego ukoliko ih kaznite. Deca pozitivno reaguju na pohvale koje dobijaju od svojih roditelja. Ukoliko dete uradi nešto dobro i vi ga otvoreno i iskreno pohvalite ono će se budućnosti truditi da privuče vašu pažnju radeći nešto dobro.

7 Svoje slobodno vreme iskoristite za zajedničke aktivnosti kao što je čitanje priča ili šetnja. Ovi momenti mogu posebno koristiti hiperaktivnom detetu jer će biti rasterećeno svakodnevnih obaveza. Ovo je dragoceno vreme koje vam možete pomoći da se povežete sa svojim detetom.

Autizam i govorno-jezičke teškoće

Autizam i
govorno-jezičke teškoće

Kašnjenje u govornom razvoju može biti jedan od pokazatelja autizma. U tom smislu, logoped je jedan od prvih stručnjaka kome se treba obratiti.

Neretko se deca sa autizmom suočavaju sa teškoćama u govorno-jezičkom razvoju uključujući razumevanje govora i efikasno komuniciranje sa drugima. Deca sa autizmom, vrlo često, ne nalaze nijedan razlog da komuniciraju sa drugim ljudima. Ovo može odložiti njihovo usvajanje govora, te kasnije dovesti do frustracija jer nisu u mogućnosti da verbalizuju svoje potrebe. Uzimajući u obzir činjenicu da “izbegavaju” socijalne situacije oni takođe imaju manje mogućnosti da razviju govorno-jezičke sposobnosti.

Deca sa autizmom koja koriste govor u komunikaciji neretko imaju probleme u komunikaciji koja uključuje složenije teme ili apstraktne pojmove. Ovo se javlja kao posledica njihovog nerazumevanja situacija u socijalnom kontekstu i nemogućnosti sagledavanja situacija iz ugla drugih. Nespremnost da komuniciraju sa drugima se ogleda u tome da ne uspevaju da uspostave kontakt očima, koriste neverbanu komunikaciju ili razumeju govor tela.

Kašnjenje u govornom razvoju može biti najočigledniji pokazatelj da nešto nije u redu. U tom smislu, logoped može biti jedan od prvih stručnjaka kome se treba obratiti. Prilikom procene govorno-jezičkog razvoja neophodno je uzeti u obzir sve aspekte komunikacije i socijalnog funkcionisanja, a ne samo govora i jezika.

Neka deca sa autizmom imaju ograničen govorno-jezički razvoj ili su neverbalna (nikada nisu razvila govor), dok njihovo razumevanje govora drugih može varirati. U takvim slučajevima govorni terapeuti (logopedi) razvijaju kod deteta komuniciraju koristeći vizuelne metode kao što su korišćenje simbola i/ili slika u komunikaciji. Takođe, logopedi pomažu deci sa autizmom da razviju veštine slušanja, pažnje, koncentracije, kao i unapređivanju razumevanja verbalnog govora, socijalnih situacija i dr.

Sa druge strane, neka deca sa autizmom imaju bogat rečnik i u stanju su da verbalno komuniciraju. Međutim, ova deca se suočavaju sa poteškoćama u korišćenju govora i jezika i to u smislu pravilne upotrebe pojedinih reči i/ili rečenica u određenom kontekstu. Ljudi opšte populacije primaju informacije tokom komunikacije tako što “tumače” značenje reči i rečenica. Pored toga, informacije se mogu dobiti na osnovu načina na koji je poruka poslata što uključuje pored ostalih neverbalnih signala i ritam ili intonaciju u govoru. Na primer, rečenica “Bio si u školi” može biti samo konstatacija ili komentar, ali može predstavljati i pitanje u zavisnoti od intonacije prilikom izgovora. Deca sa autizmom se suočavaju sa teškoćama ne samo razumevanja značenja pojedinih reč i rečenica, već i nemogućnosti prepoznavanja intonacije u govoru od koje vrlo često zavisi značenje poruke koju nam drugi šalju.

Neki od ostalih problema u komunikaciji sa kojima se mogu susresti deca sa autizmom su:

Poteškoće u pravilnom izgovoru (artikulaciji) pojedinih glasova
Poteškoće sa fluentnošću (mucanje ili brzopletost u govoru)
Poremećaji glasa (npr. “piskav” glas ili monoton ujednačen “govor robota”)

Razvojna disfazija

Razvojna
disfazija

Razvojna disfazija je jezički poremećaj koji se lako uočava na ranom uzrastu. Blagovremenim uključivanjem deteta u logopedski tretman moguće je otkloniti ili ublažiti simptome disfazije.

Šta je razvojna disfazija?

Razvojna disfazija predstavlja jezički izazov koji se ispoljava kod dece predškolskog uzrasta u dva oblika. Sa jedne strane disfazija se može ispoljiti na polju ekspresivnog govora tj. teškoćama izražavanja i slanja verbalne poruke drugima. Ova disfazija je poznatija kao ekspersivna disfazija. Sa druge strane razvojna disfazija se može ispoljiti i u sferi razumevanja primljenih informacija od strane drugih. Ovu disfaziju nazivamo receptivnom disfazijom. Takođe, neka deca imaju simptome oba oblika razvojne disfazije, te pokazuju poteškoće kako izražavanja, tako i razumevanja.

Međutim, neophodno je naglasiti da deca koja se susreću sa ovom vrstom jezičkih poteškoća mogu nesmetano da produkuju zvukove. Njihov govor, vrlo često, može biti razumljiv za druge. Pored toga, deca koja pokazuju simptome razvojne disfazije imaju očuvane intelektualne sposobnosti, te su ona prosečne ili nadprosečne inteligencije.

Kako se manifestuje razvojna disfazija?

Dete sa razvojnom disfazijom može imati jedan ili više simptoma koje ćemo u produžetku ovog teksta navesti. Simptomi mogu biti srednje teški ili izrazito teški.

Deca sa ekspresivnom disfazijom iskazuju poteškoće u izražavanju i korišćenju jezika. Oni nisu u stanju da izraze svoje misli, osećanja i potrebe. Ova deca mogu se susresti sa sledećim poteškoćama:

Poteškoće u formiranju rečenice (skraćivanje rečenica ili nepravilan red reči u rečenici).
Poteškoće u pronalaženju “pravih” reči prilikom izražavanja.
Rečnik može biti siromašan i ispod nivoa očekivanog za kalendarski uzrast.
Zanemarivanje pojedinih reči i njihovo izostavljanje (npr. izostavljanje pomoćnih glagola i predloga).
Nepravilno korišćenje gramatike (npr. nepravilno korišćenje prošlog ili sadašnjeg vremena).

Dete sa receptivnom disfazijom se susreće sa poteškoćama u razumenvanju drugih. Neki od simptoma mogu uključivati:

Poteškoće u praćenju naloga
Poteškoće u razumevanju jezika
Poteškoće u organizovanju sopstvenih misli

Pored gore navedenih jezičkih poteškoća deca sa razvojnom disfazijom vrlo često se suočavaju i sa problemima prilagođavanja u socijalnom kontekstu. U nekim slučajevima ovaj jezički poremećaj može biti uzročnik problema u ponašanju deteta. Ova deca, kao i nemali broj ostale dece sa govorno-jezičkim poremećajima, bivaju isfrustrirana činjenicom da nisu u stanju da razumeju svet oko sebe ili nisu u mogućnosti da izraze svoje potrebe i emocije.

Kako pomoći detetu?

Terapija govora i jezika predstavlja najbolje rešenje tretiranja razvojne disfazije. Neohodno je otpočeti logopedsku terapiju na što ranijem uzrastu. Na ovaj način mogu se otkloniti ili ublažiti simptomi, te dete nesmetano uključiti u redovan školski sistem.

Pored logopedske terapije preporučuju se i konsultacije sa psihologom koje mogu pomoći detetu sa simptomima razvojne disfazije u tretiranju eventualnih emocionalnih problema ili problema u ponašanju koje sa sobom nosi ovaj jezički poremećaj.

Pomoć logopeda u pripremi za školu

Ukoliko se ne otklone poteškoća u govoru pre polaska u školu dete može imati niz problema u savladavanju školskog gradiva.

Blagovremenim pripremama za polazak u školu ćete osigurati osećaj samouverenosti kod deteta i olakšatimi mu proces promene koji ga očekuje. Tokom pripreme za jedan od najvažnijih događaja u životu neophodno je razviti kod deteta ljubav prema učenju i knjizi. Pripreme za školu možete otpočeti u godini pre upisa u osnovnu školu. Ovo će podrazumevati rad sa detetom na različitim segmentima uključujući razgovor o školi kako sa vama, tako i sa ljudima iz vaše okoline, obuka deteta da se samo oblači, pere ruke, ide u toalet i dr. Za vreme letnjih meseci, neposredno pred polazak u školu, možete posetiti školu zajedno sa detetom i upoznali okruženje. Na ovaj način dete će 1. septembra izbeći strah od nepoznatog okruženje. Takođe, tokom letnjeg perioda možete obučiti dete da čita i piše.

Međutim, neke pripreme za školu nećete moći sami da sprovedete jer će vam biti potrebna stručna pomoć.

Ovo se odnosi pre svega na decu koja pokazuju poteškoće pri izgovoru pojedinih glasova, razumevanje naloga i sadržaja, siromašan rečnik, kao i manjak samopouzdanja prilikom uspostavljanja i održavanja komunikacije.

Veštine komunikacije predstavljaju srž kognitivnog razvoja i učenja. Čitanje, pisanje, gest, slušanje i govor predstavljaju forme jezika – kod koji mi koristimo kako bismo izrazili svoje mišljenje. Učenje je tamo gde je i proces komunikacije. Mogućnost uzimanja učešća u komunikaciji sa vršnjacima i nastavnicima je najvažnije kako bi dete bilo uspešno u školi. Govor i pisanje su tesno povezani, prožimaju se i dopunjuju. Zato pravilan izgovor glasova predstavlja preduslov za uspešno opismenjavanje deteta, tj. usvajanje čitanja i pisanja.

Ukoliko se ne otklone ili ublaže neke od poteškoća u govoru i jeziku pre polaska u školu dete se može susresti sa niz problema u savladavanju školskog gradiva. Ovo podrazumeva teškoće u usvajanju čitanja i pisanja, razumevanja pročitanog, loše postignuće na testovima, iako je dete uložilo napor u učenju i prosečne ili nadprosečne inteligencije, poteškoće u izražavanju misli i osećanja i sl.

Zato je veoma važno da se javite logopedu na vreme ukoliko primetite da vaše dete pokazuje poteškoće u komunikaciji u bilo kom segmentu. Ranom i blagovremenom intervencijom mogu se sprečiti ili ublažiti stresne situacije tokom školovanja. Takođe, logoped može pomoći detetu da razvije samopouzdanje u komunikaciji, a samim tim i pozitivan stav prema učenju, knjizi i usvajanju akademskih veština kao što su čitanje, pisanje i računanje. Na ovaj način dete će sa lakoćom prihvatiti školske obaveze koje ga očekuju.

Kako razgovarati sa detetom sa govornim tegobama

Kako razgovarati sa detetom sa govornim tegobama?

Priprema deteta za pregled kod logopeda i obznanjivanje problema u govoru je podjednako važno kao i logopedski tretman.

Ukoliko smatrate da vaše dete pokazuje simptome mucanja, zastaje i zapinje u govoru ili ima neki drugi govorno-jezički problem verovatno će vaš sledeći korak biti zakazavinje pregleda kod logopeda. Šta reći detetu i kako ga pripremiti za pregled kod logopeda? Nemojte previše brinuti ukoliko niste sigurni kako da se ponašate prema detetu koje zamuckuje ili pokazuje neke druge poteškoće u govoru jer ste verovatno dobijali različite informacije kako od prijatelja i rodbine, tako i od stručnjaka.Većina dece, posebno starija od pet godina, jeste svesno činjenice da postoje periodi kada se suočava sa teškoćama prilikom govora. Međutim, ukoliko dete nije svesno poteškoća, onda ono neće biti zabrinuto zbog odlaska kod logopeda.

Razgovor sa detetom o problemima u govoru

Kada prilikom pada povredi koleno verovatno tešite dete objašnjavajući mu da se to svima ponekad dešava. Ukoliko ono ima poteškoće da pravilno napiše svoje ime vi ga ohrabrite sa objašnjenjem da kada učimo nešto novo svi grešimo. Sa druge strane ukolko se dete suočava sa poteškoćama u govoru, a vi o tome ćutite, dete će se zapitati zašto je to tako. O problemima u govoru neophodno je razgovarati, i ujedno objasniti detetu da je za vas mnogo važnije šta će dete reći, dok je način na koji će nešto saopštiti manje važan. Detetu uvek možete objasniti da učenje kako se govori nije lako i da je teško izgovoriti pojedine reči, kao i da svi često grešimo kada govorimo. Ukoliko ne razumete govor deteta zbog, na primer, učestalog zamuckivanja možete reći da ga niste dobro čuli, te da ga zamolite da ponovi ono što je reklo.

Kontrola mimike lica i neverbalne komunikacije

Pored konverzacije sa detetom o razvoju njegovog govora i poteškoćama sa kojima se susreće, neophodno je uskladiti i vaš govor tela kako ne biste poslali pogrešnu poruku detetu. Vrlo je važno da kada razgovarate sa detetom ne pokazujete da vam je slušanje njegovog govora “mučno” i da ne pravite grimase. Pokažite detetu da ste zainteresovani da čijete šta će reći, a ne način na koji će nešto iskazati. Budite strpljivi, sačekajte da završi započetu misao i ostvarite kontakt očima kada razgovarate sa detetom.

Razgovor o mucanju

Predpostvaljamo da kada dete dobije grip planirate posetu pedijatru. O ovome razgovarate sa njim i unapred ga pripremite govoreći mu da će posetiti doktora jer kašlje, te da će mu doktor pomoći da ozdravi. Iskoristite isti princip pripreme deteta za posetu logopedu. Možete reći detetu da će ići da poseti logopeda jer vam se čini da ima poteškoće u izgovoru glasova ili reči. Ukolko je dete zabrinuto kako će izgledati sastanak sa logopedom možete mu reći da će se verovatno igrati, imenovati neke slike i pričati priče. Razgovor sa detetom i obznanjivanje problema mucanja je uobičajen nakon izvesnog perioda detetovog zamuckivanja i predstavlja normalnu fazu u tretmanu ovog poremećaja.

Zašto je važno da pričate sa vašom bebom?

Pričanje sa bebama je važno za razvoj njihovog mozga.

Tokom prve tri godine života mozak bebe poraste i do tri puta i usložni svoju strukturu. Veliku zaslugu za ovako značajan razvoj mozga u ovom periodu ima spoljna stimulacija. Mozak se razvija najviše tokom interakcije sa socijalnom sredinom. Bebe to rade tako što brbljaju, kikoću se, duvaju mehuriće, bacaju predmete na pod, golicaju se sa roditeljima, brbljaju “mama”, “tata”, “baba”. Konstantan razgovor sa bebama pre 3. rođendana gradi moždanu strukturu koja će u kasnijim godinama uspešno podržati razvijanje akademskih veština-čitanje, pisanje i učenje.

Neke porodice su “pričljivije” od drugih.

Roditelji, babe, dede i ostali ukućani pričaju sa bebama iako one nisu u stanju da razumeju ili odgovore. Želja za razgovorom sa bebom se razvija spontano kod većine majki, te tokom menjanja pelena, kupanja i hranjenja majke pevaju, brbljaju, smeju se i pričaju priče. U nekim porodicama se ne razgovara sa bebama na ovaj način. Međutim, ova vrsta komunikacije sa bebom, koja je često jednosmerna, je vrlo važna za razvoj, ne samo jezika i govora, već i za razvoj mišljenja i emocija. Neka istraživanja pokazuju da deca koja su odrasla u “pričljivim” porodicama postižu bolje rezultate na testovima kognitivnih sposobnosti i čitanja. Razlog ovome je i činjenica da su deca iz “pričljivih” porodica stimulisana tokom važnog perioda kada se razvija mozak. Uspešno i lako usvajanje veštine čitanja zavisi od toga koliko je dete izloženo vokabularu odraslih. Razgovor i zajedničko čitanje priča je najbolje za građenje vokabulara kod dece.

Važno je da pričate sa vašom bebom, između ostalog, i kako biste izgradili zdrav emotivan odnos sa detetom i razvili njegove socijalne veštine. Dete može usvojiti nove reči gledajući različite sadržaje na televiziji. Međutim, roditelji su najbolji učitelji detetu.

Zato razgovarajte sa vašim bebama i pripremite ih za izazove sa kojima će se susresti tokom školovanja i odrastanja!

Kako pomoći detetu sa niskim pragom tolerancije na frustraciju

Ovaj članak je namenjen svim roditeljima koji primećuju da je njihovo dete često ljuto, agresivno ili plačljivo ukoliko ne postigne željeni cilj koji smatra u tom trenutku važnim. Nekada dete reaguje burno samo zato što ne uspeva da reši slagalicu, nacrta neku figuru ili dobije još jednu porciju kolača. Iskustvo u radu sa decom sa govornim poteškoćama nas je naučilo da se sa ovim problemima najčešće susreću roditelji dece koja pokazuju znake hiperaktivnosti i slabe pažnje, kao i roditelji dece koja mucaju.

Frustriranost ili osujećenost je osećanje nemoći osobe da zadovolji neku svoju potrebu ili želju koju smatra vema važnom. Neke osobe imaju veći prag tolerancije na frustraciju, te lakše podnose neuspehe, dok druge teško podnose i najmanje neuspehe. Odrasli se najčešće nose sa frustracijama tako što tragaju za racionalnim i logičnim rešenjima problema. Neki su uspešniji u ovome od drugih, koji se kao i deca ljute, prebacuju odgovornost na druge ili postaju agresivni. Ukoliko se ne tretira nizak nivo tolerancije na frustraciju deca mogu postati anksiozna, nesigurna ili mogu razviti nerealne strahove što direktno utiče na ljihov menalni razvoj.

Kako povećati prag tolerancije na frustraciju kod vašeg deteta?

Postavite kratkoročne ciljeve

Postavljajući kratkoročne ciljeve koji se mogu postići u kratkom vremenskom periodu pomažete detetu da održi pažnju i fokus. Posmatrajte svoje dete kako biste uočili u kom momentu gubi interesovanje, počinje da se dosađuje, postaje isfrustrirano i nefokusirano. U ovom trenutku postavite cilj koji neće zahtevati od deteta da se još dugo zadrži na istoj aktivnosti (minut ili dva u zavisnosti od uzrasta). Cilj ove vežbe je da treniramo detetovu toleranciju na frustraciju, a da u isto vreme ne postavljamo visoke zahteve pred detetom.

Nagradite trud

Nagradite dete uvek kada uloži dodatan trud kako bi postiglo željeni cilj. Radije pohvalite i nagradite trud koji dete ulaže kako bi postiglo cilj nego uspeh kao takav. Kada hvalite dete uvek objasnite i dodatno naglasite koliko je ono uložilo truda i bilo vredno radeći na nečemu i kako se trud isplatio. Ukoliko uspete da razvijete kod deteta ponos i zadovoljstvo zbog truda i rada koje je uložilo kako bi postiglo neki cilj nivo frustracije će se drastično smanjiti. Ovo je važno jer se dete neće osećati loše kada ne postigne željeni cilj.

Razgovarajte

Vrlo često će se desiti da dete očekuje da neko drugi reši njihov “problem”. Nemojte upadati u zamku sažaljenja i dozvoliti da manipuliše vašim osećanjima. Pitajte ga kako se oseća, pustite ga da se isplače, zagrlite ga i porazgovarajte o problemu, te pokušajte da zajedno dođete do rešenja. Nakon razgovora pustite dete da samo reši problem. Ukoliko se stvari zakomplikuju uvek dajte detetu oduška. Pustite ga da se igra, da izađe u park sa drugarima ili pogleda crtani film. Međutim, ostanite dosledni i zahtevajte da dovrši započeti posao.

Pauzirajte

Napravite pauzu kada detetu neka aktivnost ne ide za rukom te isfrustrirarnost i uznemirenost rastu kod deteta. Nakon par minuta rada predložite detetu da ustane i prošeta kako bi se tenzija smanjila. “Ne ljuti se čoveče” Igre kao što su “ne ljuti se čoveče”, “monopol” i njima slične su najbolje sredstvo za treniranje tolerancije na frustraciju. Ove igre su dobre jer se dete uči strpljenju dok čeka svoj red, sedi mirno i fokusirano je, takođe ono se nosi sa pobedama i porazima, te pomera granice tolerancije na frustriciju.

O levorukosti

Naučna istraživanja ne daju jedinstven odgovor na pitanje zašto su neki ljudi lovoruki. Međutim 13% levoruke populacije u svetu može naći bližeg ili daljeg rođaka koji je levoruk. Istraživanja su pokazala da većina osoba nasledi levorukost i da se ona prenosi generacijski. Zna se da se u porodicama koje imaju jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruku decu.

Za dominantnu stranu tela zadužen je mozak. Znamo da ljudski mozak ima dve polovine – levu i desnu hemisferu. Leva hemisfera kontroliše desnu stranu tela i obrnuto, desna hemisfera kontroliše levu stranu tela. Ukoliko je dominantna leva hemisfera mozga osoba je desnoruka i obrnuto. Svaka od hemisfera je predodređena da obrađuje određene informacije, te je zadužena za određeni set veština. Leva hemisfera kontroliše govor, pisanje, jezik, ali i matematičke i logičke operacije. Sa druge strane desna hemisfera kontroliše emocije, kreativnost, percepciju, umetnost, orijentaciju u prostoru i muzicke veštine.

Ovako organizovan mozak nam pokazuje da levoruke osobe imaju predispoziciju da budu kreativne i da su one vizuelni tipovi. Mnoga istraživanja u ovoj oblasti su potvrdila da među levorukima ima veliki procenat onih koji radije biraju poslove u oblasti muzike, umetnosti, medija. Takođe, među arhitektama postoji veliki procenat levorukih osoba, jer se levoruki bolje snalaze u prostoru od desnorukih i dobri su u trodimenzionalnoj percepciji.

Pored toga levoruki su vrlo često dobri u sportovima sa loptom jer imaju odličnu koordinaciju oko-ruka. Poznati teniseri Nadal i Seleš potvrđuju ovu tezu. Među levorukima ima mnogo uspešnih ljudi, posebno u oblasti umetnosti i sporta. Neki od njih su filozof Niče, fizičar Ajnštajn, holivudske zvezde Robert De Niro i Demi Mur. Mnoge osobe iz sveta biznisa i politike su levoruke kao što je Bil Gejts i aktuelni predsednik Amerike Obama.

Istorijiski posmatrano levoruke osobe su bile diskriminisane u skoro svim civilizacijama. Levo je uvek asocijacija za nešto negativno. U svim svetskim jezicima, uključujući i srpski jezik, postoji niz uzrečica koje ovo potvrđuju. Neke od njih su “ustao sam na levu nogu” kada kažemo da nismo dobre volje ili kada kažemo za nekog da ima “dve leve” to znači da je trapav.

Ranije su levoruke osobe bile sistematski obučavane da budu desnoruke tj. prevežbavane su da pišu i koriste desnu ruku. Ova vrsta intervencije je nosila sa sobom niz posledica. Deca koja su bila prevežbavana su pokazivala poteškoće u koncentraciji, čitanju, rešavanju aritmetičih operacija. Mnoga deca su počinjala da mucaju i kasnije odrastala sa ovom govornom poteškoćom. Jedan od primera je kralj Džordž VI, otac aktuelne engleske kraljice Elizabete, o čijem životu i govornim poteškoćama sa kojima je živeo je snimljen film “Kraljev govor”. Činjenice navode da je on počeo da muca pošto je bio prisiljen da piše desnom rukom iako je bio levoruk.

Ove činjenice nam govore da dominantna strana tela nije samo fizička karakteristika koja podrazumeva da neko piše levom ili desnom rukom, već je mnogo više od toga. Ovo nam pokazuje kako je mozak organizovan. S obzirom da je leva hemisfera mozga zadužena da kontroliše desnu stranu tela i obrnuto prevežbavanjem ruke dolazi do “konfuzije” u mozgu, te neželjenih efekata.

Danas je većina roditelja i stručnjaka koji rade sa decom upoznata sa ovim činjenicama. Važno je da roditelji podrže i ohrabre svoju levoruku decu, te pokažu da je u stvari super biti levoruk. Da li će dete biti levoruko može se primetiti na ranom uzrastu. Na primer, dete će češće sisati levi palac ili će voziti autić radije levom nego desnom rukom. Između 4. i 5. rođendana dete će konačno “odabrati” dominantnu stranu tela.

Važan period na koji roditelji levoruke dece moraju da obrate pažnju je polazak u 1. razred. Jedan od najvažnijih događaja u životu svake osobe je polazak u školu. Ovo je ujedno i vrlo stresan period za svako dete. Levorukoj dece polazak u školu predstavlja dodatan stres jer nastupa obuka pisanja.

Učenje pisanja je izazovan posao za svako dete. Ali, za levoruku decu drugačija pozicija za pisanje dodatno komplikuje stvari. Ukoliko pišu kao desnoruka deca, njihov rukopis se razmaže. Zato mnogi savijaju zglob kako bi šaka bila iznad napisanog. Ova vrsta zgrčenog hvata nije dugoročno rešenje, jer njih počnu da bole šake. Rešenje ovog problema je pribor za pisanje za levoruke. Roditelji mogu olakšati detetu obuku pisanja obezbeđivanjem pribora za pisanje za levoruke. Pored pribora za pisanje na tržištu se poslednjih godina pojavljuje sve veći broj predmeta namenjenih levorukim osobama kao što su lenjiri, makaze, olovke i sl.

Zašto je važno uvesti čvrstu hranu u ishrani bebe

Ne samo da je neophodno uvesti čvrstu hranu zarad opšteg zdravlja vaše bebe, već i zbog razvoja oralne motorike. Pod oralnom motorikom podrazumevamo radnje koje beba izvodi vilicom, usnama, jezikom i obrazima, a to su žvakanje, sisanje, griženje.

Ove oralne motorne sposobnosti pomažu bebi da razvije govor.

Beba vežba oralnu motoruku onda kada uvedemo čvrstu hranu u ishrani. Različita hrana zahteva od bebe da ovlada različitim veštinama oralne motorike.

Na primer, hrana koja nije potpuno pasirana, već sadrži određeni nivo grudvaste strukture tera bebu da žvaće. Na ovaj način beba vežba jezik i priprema ga za dobar izgovor glasova T, D, K. Čvrsta hrana je važna za jačanje vilice, kao i mišića usana i jezika. Mišići usana moraju biti dovoljno snažni da drže hranu u ustima. Ovi mišići su u isto vreme zaduženi i za izgovor glasova M, P, B.

Ukoliko odlažete uvođenje čvrste hrane u ishrani vaše bebe, ne samo da će bebi nedostajati neke od važnih hranljivih sastoka, već će beba razviti naviku da konzumira jednoličnu hranu serviranu samo u pasiranom obliku. Pa tako, beba najčešće jede keks i mleko, pire-krompir, kašice odbijajući da proba hranu serviranu na drugačiji način ili ne želeći da proba druge namirnice. Posledica ovakvog načina ishrane često je i odloženo progovaranje i nepravilan izgovor glasova, te na kasnijem uzrastu nerazumljiv govor.

Категорија: Uncategorized